ПАРОХИЈСКО ПИСМО

КОНТАКТ

КОНТАКТ

Протојереј Предраг Гајић

Телефон: 01575/4164422

Емаил: p.gajic@spcmuenchen.de

Протојереј Драган Јовановић

Телефон: 0172/4237893

Емаил:d.jovanovic@spcmuenchen.de

Јереј Бојан Симић

Телефон: 0176/45651586

Емаил:b.simic@spcmuenchen.de

Jереј Др Драгиша Јеркић

Телефон: 0176/63663113

Емаил:djerkic@spcmuenchen.de

Литургијско сабрање у Траунројту

1. фебруара 2021

У суботу 30.01.2021. на празник Светога Антонија Великог у румунском храму Света Три Јерарха служена је Божанствена Литургија. Евхаристијско сабрање предводио је свештеник Драган Јовановић уз саслужење свештеникâ Драгише Јеркића, Далибора Брнзеја који је дошао из Браунауа као и ђакона Дејана Ристића, који је држао бесједу на прочитано јеванђеље о блаженствима. По завршетку литургије, свештеник Драган се искреним и топлим ријечима обратио свештенику Константину Бартоку захваливши се на гостопримству коју пружа нашој заједници. Следећа Света Литургија у Траунројту ће се служити у суботу 27.02.2021. са почетком у 10 часова. Бесједа ђакона Дејана:   Драга браћо и сестре, Управо смо чули како се Христос са чудесним ријечима обраћа својим ученицима и многим људима који су га пратили. Оне дотичу сваког од нас и од суштинског су значаја за наш живот: Христос гледа своје ученике у очи и даје одговор на питање које му нико није поставио, али којим се сви ми често бавимо: коме заправо припада Царство Божије?            Он даје директан и недвосмислен одговор: припада засигурно онима, који су сада сиромашни, који су гладни, који су у тузи и који су омрзнути од стране других људи, због Христовог имена.            Ако право слушамо, примијетићемо да у свакој од управо прочитаних Христових ријечи постоје двије димензије: У првом дијелу сваке реченице нас немилосрдно суочава са стварношћу овога свијета, у којем, поред све његове љепоте коју је Бог створио и нама људима даровао на чување, ипак влада и неправда: Док неки људи имају неизмјерна богатства, други се из дана у дан боре како би себи и својим најближима обезбиједили основне ствари за живот. Видимо, како честити и племенити људи доживљавају страшне ствари због којих страдају, тугују и плачу. Доживљај неправде налази свој врхунац у томе да људи страдају зато што иду за Христом.     Он нас дакле прво суочава са неправдом која влада овим свијетом. Ако ова блаженства упоредимо са псалмима цара Давида, који су саставни дио свих наших богослужења, примијетићемо необичну сличност: двије трећине од данас прочитаних блаженстава тематизују неправду која влада овим свијетом, исто као и двије трећине свих 150 псалама у којима Цар Давид јавно испољава своју тугу, неразумност, понекад чак и нетрпељивост, због чињенице да праведни страдају а неправедни напредују. Зато говори: „Докле ћеш Господе, заборављати ме до краја? Докле ће се узносити непријатељ мој нада мном?“         Другим ријечима, док се праведни брину о својим ближњима и тако воде честит живот, чинећи све како би живјели у заједници са Богом, они страдају и доживљавају неправду, а неправедни упркос њиховом безбрижном и себичном животу, чини се, у свему имају успјех. Прво што из те сличности између старозавјетних псалама и новозавјетних блаженстава можемо да закључимо је то да је присутност неправде увијек постојала и да је чак саставни дио овога свијета и да није само у наше доба пристуна. Христова главна порука је, међутим, још дубља и сажетија:         Он нас у тим тешким тренуцима укрјепљује и охрабрује тако што нам даје до знања, да неправда не само да је саставни дио живота, него да нипочему не показујемо слабост ако у тренуцима невоље плачемо, тугујемо или се никако не можемо помирити са тиме. Христос даје до знања да такве реакције нису само израз људскости, него да тиме изражавамо да нисмо равнодушни према незгодама и неправди коју доживљавамо. Јер ако се трудимо да живимо честитим животом, како нас онда неће погодити неправда која нам се у неким тренуцима чини? Ако би били равнодушни према свему томе, чему би се онда радовали када дође Царство Божије? А ако су наше сузе знак слабости, како да објаснимо Христове сузе поред Лазаревог гроба иако ће га непосредно послије тога васкрснути из мртвих?           Али нас тјеши, јер нам говори: Свему томе је у његовом Царству крај!        У том Царству смо ослобођени од сваке социјалне бриге, немамо разлога да тугујемо, да плачемо, да се плашимо других људи. У њему је пуноћа тога што сваки пута доживљавамо на литургији, а то је да будемо у заједници са тројичним Богом. Христос тјеши оне који су напаћени од неправде у животу. И управо у тој другој димензији нам открива главну поруку својих ријечи: Даје мукама свакога човјека смисао тако што обећава, да их на крају чека велика плата и избављење од свега тога, а то су најљековитије ријечи које је могао да нам упути.          Присјетимо се какви су га људи пратили којима је упутио ове ријечи: Били су то, поред његових ученика, управо болесни, мучени разним тегобама и прогањани од нечистих духова. Њима је Христос упутио те ријечи утјехе, да је право што плачу због неприхваћености у друштву. Али их истовремено подсјећа, да није право да замрзе свијет и одрекну се њега под изговором да су привремено овдје и да се трeба радовати само вјечном животу. Јер је наша дужност да овај свијет чинимо бољим баш зато што нам је вјечни живот од првобитног значаја. Он човјека обавезује на одговорност према овоме свијету и према другим људима, јер наш однос са другим човјеком чини наш однос са Богом!         И баш зато су сузе и муке свакога човјека израз тога да иако се трудимо да овај свијет буде бољи, он пропада. Зато нас боли то што неправда влада, али зато и са још већом чежњом ишчекјемо вјечно Царство када свему томе буде крај. Али, колико код да је болно, ми од наше одговорности не смијемо да побјегнемо, него је битно да се боримо. А наш задатак је да, иако смо само привремено у овоме свијету, све од себе дамо да би он био бољи. Јер Црква је ту да би спасла свијет, а не да би нас спасла од свијета. Таквих људи је Царство Божије, јер они држе у себи тај савршени спој скрушеног срца, које је свјесно тога да је све у овоме свијету пролазно па са радошћу ишчекују долазак вјечног Царства. Али, истовремено у њиховим душама гори бунтовничка ватра која им не да да се помире са неправдом, него их вуче у непрестану борбу са њом.         Ишчекујмо и ми долазак вјечног царства да нас вјера у њега сачува од искушења и брига овога свијета. Његујмо уједно у себи жељу да овај свијет чинимо из дана у дан бољим. Држимо се тога баш зато што неправда влада, да би наше муке, колико год знају бити тешке, добиле смисао и да би се зато заједно радовали у онај дан и играли, јер гле, тада ће заиста бити велика плата наша на небу! Амин!

ОСТАЛЕ ВЕСТИ