Беседа оца Драгише Јеркића празник Светих равноапостолних Кирила и Методија

26. маја 2025

”Слава Божија је живи човјек. А живот човјеков је гледање Бога.”

Ове ријечи Св. Иринеја Лионског, великог оца и учитеља Цркве, одјекују кроз вијекове упућујући на велику тајну човјековог постојања.
Израз икона (слика) Божија, којим је у библијској причи о стварању свијета описана сама суштина човјековог бића Св. Иринеј тумачи као живот.
Бог човјека, дакле ствара да буде жив. Живјети значи цијелим својим бићем бити у односу са свијетом чији смо дио. Однос успостављамо тиме што храном у свој организам уносимо пријеко потребну енергију. Својим чулима, осјећањима, мислима, идејама постепено у току свог животног пута плетемо мрежу односа са природом и свим осталим бићима са којима дијелимо дато нам вријеме и простор.
Бог човјека ствара да буде стваралац. Дарује га слободом, способношћу да својом вољом чини добро и да се са одговорношћу брине о творевини. Да гради и чува односе, да саосјећа, да воли.
Бог човјека ствара способним да гледа (сорзецава) Бога. То значи да је човјек способан да кроз један личан, слободан однос љубављу истински упозна Бога.
Велика је ово истина драга браћо и сестре. И на њој се темељи цјелокпуна откровењска проповјед о спасоносном односу Бога и човјека.
Важно је да својом вјером не престајемо да се боримо да задржимо у себи бар трунку свјести о томе да смо бића створена да будемо жива, способна за заједницу са својим Творцем. Да упркос свим нашим падовима, страстима, сумњама, пакости, зависти, злурадости, постоји шанса да се издигнемо изнад гријеха и да изнова градимо заједницу са својим ближњим, сестром, братом, са Богом.
А Он не само да нас непрестано позива себи, него нам шаље Сина свога у сусрет да преузме на себе наше гријехе и слабости свијета.
Христовим доласком у свијет, међу нас, Бог открива човјеку велику тајну милости. Открива нам да живот значи бити у заједници са другим. Открива нам да је Он сам заједница личности љубави и да нас позива да уђемо у њу. То је, браћо и сестре Црква – простор у коме се тајанствено дешава исјељујући сусрет Оца са блудним сином, Доброг пастира са изгубљеном овцом.
Сви наши таленти, дарови које у себи носимо треба да служе за изградњу те тајанствене заједнице свих (са Богом) коју називамо Црква. Веза нашег унутрашњег свијета са другим се успоставља кроз стваралаштво, умјетност, науку, молитву, кроз ријеч. Бог нас ствара као разумна, словесна бића, што значи способним да кроз слово, ријеч и језик ступимо у однос са другим, да искажемо нашу љубав, да опишемо наша осјећања, да изразимо нашу вјеру.
Зато језик јесте толико важан за наше спасење. Он није само средство комуникације
него темељни израз и свједочанство личности човјекове, онога што Свето писмо
тајанствено назива иконом Божијом.
Језик је нит са којом се повезује једна личност са другом, једна душа са другом. Омогућује нам да дијелимо међусобно искуство, историју, предање. Језиком општимо са прошлошћу, садашношћу и остављамо траг умности за будућност.
Сваки човјек кога је Господ позвао у постојање је уједно позван да уђе у заједницу Живота. У тој заједници се кроз благодатно присуство силе Духа Светог догађа чудесно освећење језика.
Ову велику истину су искусили и посвједочили апостоли оног дана у Јерусалиму када су силаском Духа Светог на њих пропричали мноштвом језика из свих крајева тадашњег свијета. Не без разлога се управо овај догађај сматра настанком Цркве. Настанком заједнице светих.
Света браћа коју данас прослављамо су знали колико је важан језик за свједочење и проповјед јеванђељске истине. Било им је јасно да мисија Цркве међу незнабожачким словенским народом треба да буде христолика, што значи отворена, трпељива, снисходљива, пуна љубави и разумјевања.
Одбацујући и разобличавајући тада у западном хришћанству присутну тројезичну јерес која је прелесно учила да Свето писмо и богослужбени језик смију једино да буду писани на једном од три „света“ језика – јеврејском, грчком и латинском језику, свети Кирил одговара својим противницима следећим ријечима:

”Не пада ли киша од Бога подједнако за све? не сија ли сунце за све? не дише ли
сва твар један ваздух? А како вас није стид мислити, да осим три језика, сва
остала племена и језици треба да су слепи и глуви? Та не мислите ли ви, реците
ми, да Бог није свемогућ, па зато не може да то учини, или завидљив, па неће да
то учини? Ми знамо многе народе, који имају своје књиге и узносе славу Богу
сваки на свом језику.”


Света равноапостолна браћа се супростављају овом опасном и дубоко нехришћанском учењу јер су знали да је сваки језик дар Духа Светог, иконични одраз божанског тројичног односа. Кирило и Методије дају писменост једном народу откривајући му Јеванђеље. Кроз литургију, богослужење, богословље словенски језик постаје свети језик. Постаје језик Цркве, заједнице Бога и човјека. И сви словенски језици настали из старословенског, као и сви други знани и мање знани језици прихватајући кроз Цркву Ријеч Божију такође постају свети језици на којима се поје хвала и благодарност Господу за свеколико дјело спасења у Христу Господу.
Молитвама свете браће Кирила и Методија нека нам благи Господ, Бог љубави и
милости подари мир и мудрост не би ли и ми у срцу своме препознали да је Он заиста
Свјетлост свијету и да са радошћу на овом светом мјесту,на нашем светом језику
заједно ускликнемо:

Христос васкрсе!

ОСТАЛЕ ВЕСТИ