Sveti Jovan Vladimir

Ovaj sveti i slavni Car i divni mučenik, Jovan Vladimir, izraste od blagočestivog i carskog korena, zacari se u gradu Albi i vladaše svom Ilirijom i Dalmacijom. Beše mu ded Hvalimir, koji rodi tri sina: Petrislava, Dragimira i Miroslava. Petrislav primi na upravu Zetu, Dragomir Trebinje i Hlevnu, a Miroslav Podgorje. Pa pošto skonča Hvalimir, a Miroslav osta bezčadan, to i država ovoga pade u vlast Petrislavu. Petrislav imaše za naslednika sina, ovoga blaženog Vladimira. A Vladimir od junosti bi ispunjen darovanjima duhovnim – bi krotak, smiren, ćutljiv, bogobojazan i čist životom, prezirući sve privlačnosti zemlje i revnujući za sve uzvišeno. U svemu rasuđivaše mudro, i mudro vladaše podanicima“ svojim, zbog čega ljubljen bi od sviju.

U to vreme opolči se ratom Samuil kralj Bolgarski sa mnogom vojskom na državu ovoga blaženog. A on štedeći krv čovečju ukloni se sa svojima u planine, i tu beše držan Samuilom u opsadi nemalo vremena, na mestu zvanom Kosogor. Behu tu zmije jedovite, te golemu muku nanošahu vojsci. Sveti Vladimir se pomoli Bogu i prestaše nadalje ujedati, i od tada do sada nikoga ne ujedaju. A Samuil ne mogući silom uhvatiti Vladimira, umisli prevarom, pa ga pozva na veru. Budući nezlobiv Vladimir primi veru od verolomnika i dade mu se u ruke, a on ga posla u svoj prestolni grad na zatočenje, i popleni i popali sve ilirske strane: Dubrovnik, Kotor, Bosnu i Rašku. Pa se s plenom povrati doma.

A imaše ovaj Samuil kćer po imenu Kosara; ona pak imaše veliko milosrđe ka niščim i sužnim, i često obhođaše tamnice i blažaše sužne. Pa videvši Vladimira, rascvela mladošću, blagoobrazna i blagorazumna, zaljubi ga srcem. On pak prebivaše u postu i molitvi. Ali jedne noći javi se njemu angel Gospodnji, i predskaza mu skoro oslobođenje od sužanstva a malo potom i mučeničku smrt. U tom Kosara zaprosi u oca svoga, da bi joj on dao ovoga roba za muža. Ne mogaše otac otkazati kćeri svojoj; izvede dakle Vladimira iz tamnice, i dade mu Kosaru za ženu, i svu mu državu povrati, i isprati ga s čašću i s mnogim darovima. I Vladimir prispe domu svome, sa suprugom svojom, i bi dočekan od svojih s radošću. Pa usavetova ženu svoju da drže devstvo, pošto su devstvenici, reče, slični angelima. Ona se povinova, te življahu u celomudrenosti i u svakoj dobrodetelji.

U to vreme samodržac grčki Vasilije porfirorodni iziđe sa mnogom vojskom na cara bolgarskog, pa pošto porazi Vasilije voinstvo bolgarsko, dođe čak do Ohrida. A Samuil umre od pečali. Posle njega primi vladu sin njegov Radomir, no posle jedne godine ovaj bi ubijen od Vladislava, dvojurodnog brata svoga po materi, a po nagovoru cara Vasilija.

I tako car Vasilije pokorivši sebi Bolgariju pođe s vojskom na države srpske, a sveti Vladimir sabra svoje vojinstvo i opre mu se krepko, te se imperator prazan povrati domu svome.

Izađe jednom sveti Vladimir u dubravu blizu grada, sa tri boljara, i vide orla unutra u šumi kako kruži, a na pleći mu sjajan krst blistaše, koga orao položi na zemlju i posta nevidljiv. Oni siđoše s konja i pokloniše se Hristu, na Krstu raspetom, a sveti Vladimir naredi da se na tom mestu crkva postroji, i dade prilog mnog, i položi u crkvu onaj časni krst, te tu hođaše i po danu i po noći na molitvu i svenoćna bdenja. Još razume, da se približi vreme da primi venac mučenički, za kim on i sam žuđaše.

A Vladislav bratoubica, imajući zavist protiv svetoga i budući nagovoren od imperatora da obmanom ubije svetoga, pozva k sebi Vladimira kao tobož da besede o narodnim poslovima. Vladimir posumnja i ne ode. No lstec mu posla episkopa zaklevši se svetim jevanđeljem i časnim krstom. A Kosara ne hte pustiti muža svoga, no ona najpre ode da besedi s bratom svojim. Kao drugi Juda on je obmanu celovanjem i slatkim rečima, te ona poverova ubici. Vrati se Kosara u prestonicu i posla muža ka ubici ne mogući poznati noža medom pomazana. Kad Vladislav vide Vladimira gde mu dolazi, ustremi se na nj i udari ga mačem, ali mu ne može nahuditi. Ne ustraši se Vladimir no reče: „Hoćeš da me ubiješ, brate, ali ne možeš“! Pa istrgnuv svoj mač dade mu govoreći: „Uzmi i ubij me, gotov sam na smrt kao Isak i Avelj“. A Vladislav, pomračen umom, uze mač i obezglavi ga. Svetitelj pak uze glavu svoju rukama svojim, pa usede na konja i odjuri k pomenutoj crkvi gde je video orla s krstom pojeći: „zaradovah se kad mi rekoše: hajdmo u dom Gospodnji! Kad stiže crkvi konj stade, svetitelj odjaha pa reče: „u ruke tvoje, Gospode, predajem duh moj! A ubica se posrami i ustraši od takvog preslavnog čuda, pa pobeže sa svojima. I tako blaženi Vladimir primi venac mučenički i promeni carstvo zemaljsko za nebesko, hiljadu i petnaeste godine, meseca maja 22.

A Kosara, supruga njegova, pogrebe telo blaženog u rečenoj crkvi, s arhijerejima i svim klirom i sinklitom sa svakim blagoljepijem. I zbog iskrene ljubavi, koju imaše prema svetome suprugu svom, zatvori se tu pri crkvi i prožive neishodno i bogougodno sve dane svoga života u postu i molitvi.

A Vladislav ubica nadaše se održati u miru i pokoju carstvo bolgarsko, i još k ovom prisajediniti i srpsko, te dođe s vojskom pod Drač i opsede ga s tvrdim pouzdanjem. No jednom kad on sam pod svojim šatorom večeraše, a to iznenadno ugleda Vladimira ustremljena (s mačem) da mu glavu odrubi. A on preplašen povika stražare u pomoć, i u prisustvu ovih bi poražen nevidljivom rukom, i izverže svoju grešnu dušu, slično Irodu Agripi. Tako skonča krvopija hiljadu i sedamnaeste godine. A vojska mu ustrašena pobeže natrag. I tako grabeći tuđe liši se i svoga, a još uz to i života privremenog i večnog.

Sveti Vladimir ispusti tada miro od svetih moštiju i isceli mnoge stradalnike od različnih neduga, i do sada tvori čudesa neizbrojna, i ukroćava svirepo agarjansko neistovstvo. Neka bi njegovim svetim molitvama preblagi Bog prizreo na ljude svoje i na dostojanje svoje, i učinio konac mučenjima, i izbavio nas od ljutih i zverskih agarjana. Da se slavi Bog u Trojici: Otac, Sin i Duh Sveti, Trojica jednobitna i nerazdelna, u beskonačne vekove. Amin.