HRISTOS VOSKRESE! Vaskrs je svečano proslavljen u hramu Svetog Jovana Vladimira u Minhen.

Proslava najradosnijeg hrišćanskog praznika započela je u subotu 27. maja u 23 časa.

Pre početka bogosluženja vernici koji su se okupili u hramu imali su priliku da čuju recitacije i besede glumačke škole „Maska“ iz Beograda čiji su brojni članovi u svom programu kombinovali jevanđeljske tekstove, narodno predanje i bogoslovske spise koji govore o Vaskrsenju Hristovom.

U 23:30 započelo je Vaskršnje jutrenje sa litijom oko hrama u kome su sveštenstvo i verni narod obišli tri puta oko crkve noseći sveće i ikone i pevajući vaskrslome Hristu „Voskresenije Tvoje Hriste Spase, Angeli pojut na Nebesjeh i nas na Zemli spodobi, čistim serdcem Tebe slaviti“.
Posle vaskršnjeg jutrenjeg započela je sveta liturgija Sv Jovan Zlatoustog kojom je načalstvovao protojerej Predrag Gajić a sasluživali su jeromonah Stefan Jugović i đakon Oliver Grulović. Vaskršnja liturgiji započela je sa vaskršnjim troparom „Hristos Voskrese iz mertvih smertiju smert poprav i suši vo grobje život darova.“ Ovaj radosni tropar peva se na vaskršnjoj liturgiji više puta.  Tropar se peva narednih četrdeset dana sve do praznika Vaznesenja Hristovog. U toku liturgije pročitano je začalo iz Dela Svetih Apostola i kao Sveto Jevanđelje po Jovanu koje se uvek čita u nedelju na praznik Vaskrsenja Hristovog i koje predsravlja najudublji bogoslovski iskaz o Logosu (Reči) Božijem i o Njegovom dolasku na Svet radi spasenja ljudskog roda:

Sveto Jevanđelje po Jovanu
Glava 1
1. U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. 2. Ona beše u početku u Boga. 3. Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo. 4. U Njoj beše život, i život beše videlo ljudima. 5. I Svetlost svetli u tami, i tama Ga ne obuze.
6. Posla Bog čoveka po imenu Jovana. 7. Ovaj dođe za svedočanstvo da svedoči za Svetlost da svi veruju kroza nju. 8. On ne beše Svetlost, nego da svedoči o Svetlosti. 9. Beše Svetlost istinita koje obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet. 10. Na svetu beše, i svet kroza Njega postade, i svet Ga ne poznade. 11. Svojima dođe, i svoji Ga ne primiše. 12. A koji Ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji veruju u ime Njegovo, 13. Koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne, ni od volje muževlje, nego od Boga. 14. I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca. 15. Jovan svedoči za Njega i viče govoreći: Ovaj beše za koga rekoh: Koji za mnom ide preda mnom postade, jer pre mene beše. 16. I od punine Njegove mi svi uzesmo blagodat za blagodaću. 17. Jer se zakon dade preko Mojsija, a blagodat i istina postade od Isusa Hrista.

Na kraju Svete Liturgije Jeromonah Stefan Jugović pročitao je poslanicu Srpske Pravoslavne Crkve svojoj duhovnoj deci o VASKRSU 2019. koju Srpska patrijaršikja upućuje svim vernicima svake godine. Ovu poslanicu prenosimo u celini:

Irinerj po milosti Božjoj

pravoslavni Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, sa svim arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve – sveštenstvu, monaštvu i svim sinovima i kćerima naše svete Crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda našega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz radosni vaskršnji pozdrav:

Hristos vaskrse!

„Smrti, gde ti je žalac?
Ade, gde ti je pobeda?
Vaskrse Hristos i nijednoga mrtvog u grobu!
Vaskrse Hristos i život caruje!“
(Vaskršnje slovo svetog Jovana Zlatousta)Draga duhovna deco,

Srcâ ispunjenih velikom radošću i svetlošću, danas slavimo Praznik nad praznicima, svepraznik pobede vere i života nad smrću, praznik Vaskrsenja Hristovog, ali i vaskrsenja ljudske prirode, vaskrsenja svakog čoveka.

Propadljivost i smrt, kroz greh usađeni u ljudsku prirodu, svojom grubom i nepobitnom izvesnošću potvrđuju kraj istorijskog puta i života svakog ljudskog bića. Biološki ciklus koji počinje od majčine utrobe završava se u utrobi zemlje, a prolaznost i smrt se pokazuju jedinom neizbežnom stvarnošću. Mi, međutim, od prvog čoveka do danas, svakom svojom rečju, mišlju i delom pokazujemo da se sa smrću ne slažemo, da je smrt anomalija, da smo gladni i žedni neprolaznog života, jednom rečju, da smo stvoreni i naznačeni za punoću života i večnosti. Stoga smrt vidimo kao besmisao, kao svog najvećeg i u suštini jedinog, poslednjeg neprijatelja.

Otuda su svi napori čovečanstva usmereni na pokušaj iznalaženja leka protiv smrti i propadljivosti. Sve religije sveta, svi uzvišeni napori ljudskog duha – filosofija, nauka i umetnost – u krajnjem slučaju imaju samo jedan cilj: pobediti smrt! S tim ciljem, čovečanstvo je kroz vekove stvorilo neviđena čuda tehnike i materijalne kulture uopšte. Do neslućenih razmera razvilo je naučno znanje, ispoljilo nemerljiv zamah socijalnog stvaralaštva, filosofsku misao dovelo do izvanredne finoće i jasnoće i stvorilo veliku umetnost, ali cilj je ostao nedostižan! Razlog je jednostavan – prolazno i stvoreno ne može samo iz sebe postati neprolazno i večno.

Stoga je Jedinorodni Sin Božji, ovaploćena Ljubav Božja, došao u svet, pretrpeo i podneo stradanja na Krstu i tako je, jedamput za svagda, o čuda, učinio Svoj život životom našim! Uzeo je na Sebe našu smrt kao Svoju da bi, blagovoljenjem i čovekoljubljem Oca nebeskoga, pobedonosno ustao iz groba i Svojom smrću nepovratno obesnažio opštevažeći zakon umiranja i smrti.

Vaskrsenje Hristovo, kao blaga vest i kao nepobitna činjenica, postalo je postojani temelj i srce hrišćanske vere. Ono je postalo novo rođenje čoveka za večni život i vrata koja ga vode u svet nove, preobražene realnosti, realnosti slave Carstva nebeskog. To najsadržajnije svedoče reči svetog apostola Pavla, koji kaže: „… Zaista je Hristos ustao iz mrtvih, te postade prvenac onih koji su umrli“ (I Kor. 15, 20).

Tajna Vaskrsenja Hristovog nam otkriva da Bog ni u kom slučaju nije apstraktan pojam ili nekakva hipotetička i nedostupna «viša sila», koja nas sistemom moralnih normi porobljava i ograničava. On je, naprotiv, savršena Ličnost Koja je došla u svet ne samo da poboljša uslove ovdašnjeg života, ili da nam ponudi neki, makar i najsavršeniji, ekonomski i politički sistem, ili da nas nauči metodu kojim se postiže izvesna psihofizička ravnoteža. On je došao da pobedi smrt kao „poslednjeg neprijatelja“ (I Kor. 15, 26) i da donese život večni čitavom ljudskom rodu. „Jer Bog tako zavole svet da je i Sina Svoga Jednorodnoga dao da niko ko veruje u Njega ne propadne nego da svako ima život večni“ (Jn 3, 16).

Nije slučajno to da niko od jevanđelista nije pokušao da opiše sâm Događaj Vaskrsenja, tojest da predstavi šta se dogodilo u ključnom trenutku ustajanja iz sna smrti. Svi, bez izuzetka, govore samo o posledicama tog Događaja i navode svedočanstva ljudi o praznom grobu. Sama Tajna Vaskrsenja ostaje skrivena. Ono što su tada očevici, učenici i apostoli Hristovi, posvedočili, i što su kroz vekove svetitelji Božji u Crkvi potvrdili, jesu javljanja Vaskrsloga Gospoda i njihova iskustva zajedničarenja sa Njim. To znači da niko ne može ne samo da shvati i vidi nego ni da opiše ove spasonosne događaje, koji prevazilaze naše intelektualne mogućnosti. Udostojeni smo stvarnosti ovih Tajni samo kroz veru i duhovno iskustvo jer realnost zajednice sa Vaskrslim nije pitanje laboratorijskog istraživanja i racionalnog dokazivanja već evharistijskog učešća u zajedničkoj Čaši života. Imamo blagoslovenu mogućnost da iskusimo plodove Vaskrsenja, ali ne i da sudimo o prirodi ove Tajne, baš kao što se dešava i sa Tajnom Ovaploćenja i sa svim Tajnama božanskog Domostroja spasenja

Tu Tajnu nad tajnama otkrio nam je Sâm Vaskrsli Gospod kada je sa dvojicom Svojih učenika bio na putu prema selu Emaus: „O bezumni i sporoga srca za verovanje u sve što govoriše proroci! Nije li trebalo da Hristos to pretrpi i da uđe u slavu Svoju?“ (Lk. 24, 25. – 26). Potpuno im se otkrio u svom vaskrslom i preobraženom obličju tek kada je za vreme večere uzeo hleb i blagoslovio ga, a potom ga i razdelio. Tada su im se otvorile oči uma i oni Ga prepoznaše kao Vaskrsloga Gospoda. Radosna stvarnost Vaskrsenja ne može biti obuhvaćena ljudskim razumom. Samo očima vere, i to ne bilo gde nego na svetoj Liturgiji, možemo prepoznati Vaskrslog i proslavljenog Spasitelja Hrista. Događaj Vaskrsenja se doživljava u liturgijskoj zajednici sa drugima, tojest u Crkvi Hristovoj. Prema tome, Vaskrsenje se ne odnosi samo na pojedinca nego se tiče cele zajednice, Naroda Božjeg u celini. Po daru Božjem, to je univerzalni, vaseljenski, crkveni događaj. Svi narodi i plemena na zemlji, sva ljudska bića, pozvana su da dožive svoju sveštenu Pashu kroz događaj Hristovog Vaskrsenja.

Krstom i Vaskrsenjem Svojim Hristos je konačno umrtvio neprijateljstvo i čovečanstvo sjedinio u jedno Telo i jedan Narod. Stoga Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva jeste Crkva pomirenja svih i svega. Zato svi mi, izmireni, ispunjeni novim, istinskim životom, postadosmo „sugrađani svetih i domaći Božji“ (Ef. 2, 19).

Nažalost, i pored nebozemne pashalne radosti, i dalje smo suočeni sa mnoštvom iskušenjâ i nevoljâ, sa terorizmom, ratovima i oduzimanjem ljudskih života širom zemljinog šara. Plač i agonija žrtava, koji do nas dopiru najvećom brzinom putem savremenih sredstava komunikacije, ranjavaju naša srca. Raznovrsna i bezbrojna razočarenja, tuga i nezadovoljstvo obuzimaju naše duše. Svuda oko nas vlada nepravda i mržnja, a istina se relativizuje. Ljude vrlinskog života klevetaju i progone. To se odvija ne samo na ličnom i lokalnom planu nego i u globalnim razmerama. Svedoci smo da se danas u celom svetu osnovne hrišćanske vrednosti potiskuju u drugi plan, a čovečanstvu se negde predlažu, a negde nameću ne samo hrišćanstvu tuđi nego i njemu potpuno suprotni sistemi vrednosti.

U tako izopačenom svetu, mi, pravoslavni hrišćani, pozvani smo da svojim primerom svedočimo, bližnjima i daljnjima, pobedu života nad smrću i smisla nad besmislom. Crkva ne sme da živi samo za sebe kao zatvorena religijska zajednica, zaokupljena samo pitanjima lične pobožnosti. Dužna je da radošću i iskustvom Vaskrsenja bude činilac mira i pomirenja, ljubavi i solidarnosti, u svecelom čovečanstvu.

Zapitajmo se: kakva je naša vera? Da li mi zaista verujemo da je Hristos vaskrsao iz mrtvih? Da li taj Događaj ima presudne spasonosne posledice za nas i za naš život? U odgovoru na to jednostavno pitanje leže i odgovori na sve naše nevolje, strahove i nesigurnosti, na sva naša iskušenja, egzistencijalne nedoumice, psihološke konflikte, moralne, društvene, nacionalne i sve druge izazove, ličnog i globalnog karaktera. „Jer, ako ispovedaš ustima svojim da Isus jeste Gospod, i veruješ u srcu svome da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen“ (Rimlj. 10, 9).

U godini u kojoj proslavljamo veliki jubilej naše Crkve, osam vekova njene autokefalnosti, molimo se za punoću našeg blagočestivog naroda, koji živi u otadžbini i u rasejanju, da se raduje Vaskrsenju Hristovom i da u ljubavi i slozi čuva jedinstvo svoje svete Crkve; da nikada svoje lične ili bilo čije zemaljske interese ne pretpostavlja interesu Crkve Hristove, ali ni sveopštem ljudskom dobru.

Sa posebnim usrđem se danas molimo Vaskrslome Hristu Bogu da se, zastupništvom Svetoga Save, svetoga cara Lazara i svih svetih iz roda našega, vrate mir i sloboda na naše raspeto Kosovo i Metohiju, našu duhovnu kolevku i naš Jerusalim, tamo gde su najveće srpske svetinje, biseri pravoslavne duhovnosti, srpske kulture i sveukupne hrišćanske i svetske duhovne baštine.

Bog je Sobom kao večnom Ljubavlju, Svojim rukama raširenim na Krstu, zagrlio sve ljude i svu tvorevinu i uselio se u nas, pun blagodati i istine. Stoga i mi, saobražavajući se Njemu, zagrlimo krstovaskrsnom ljubavlju Božjom jedni druge! Ne samo one koji nas vole – ljubavlju zagrlimo i neprijatelje naše! Oprostimo im jer je i Gospod nama na Krstu oprostio grehe naše rekavši: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine!“ (Lk. 23, 34). „Da ne postoje reči: oprosti mi! i neka ti je prosto! ljudski život bi bio potpuno nepodnošljiv“, blagovesti srpski Zlatoust, sveti Vladika Nikolaj. Oprostimo dakle jedni drugima! Pomirimo se jedni sa drugima! Zagrlimo jedni druge i hodimo svetim putem božanske ljubavi! Svedočimo Ljubav i njome živimo!

Izražavajući jednim ustima i jednim srcem ove istine, svi mi, pravoslavni hrišćani širom vaseljene, danas kličemo: „Danas je dan Vaskrsenja i prosvetlimo se slavljem, i jedni druge zagrlimo, i recimo: Braćo! i onima koji nas mrze! Oprostimo sve Vaskrsenjem i zapevajmo: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt porazivši i onima koji su u grobovima život darovavši.“

Hristos vaskrse!  Vaistinu vaskrse!

Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu, o Vaskrsu 2019. godine.

Izvor (spc.rs)

Posle pročitane poslanice veliki broj vernika je primio Sveto Pričešće, a posle završetka Svete Liturgije osveštana su Vaskršnja jaja.  Na samom kraju vernici su čestitali Vaskrs jedni drugima pozdravljajući se radosnom pozdravom: Hristos Vaskrse! Vaistinu Vaskrse!

LITURGIJA U NEDELJU U 10 časova

U nedelju u 10. časova odslužena je još jedna Vaskršnja liturgija kojom je načalstvovao protojerej-stavrofor Đorđe Trajković, a sasluživali su protojerej stavrofor Slobodan Milunović i đakon Mladomir Milunović. Liturgiji je prisustvovao veliki broj vernika koji su napunili ne samo hram nego i crkveno dvorište. Posle završetka liturgije sveštenstvo i verni narod proslavili su praznik u dvorištu i u sali hrama.