Еванђељска перикопа за 19. недељу по Духовима: Лк. 26 (6:31-36)

Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.

 

Беседа о. Драгише (Јеркића) на ову еванђеоску перикопу: 

 

Свето Писмо нам свједочи да је Господ Христос у своме обраћању људима са којима је
долазио у сусрет проповједао о Царству Божијем које треба да настане и у које нас
позива Отац наш небески. Христос говори, објашњава и, што је најважније, својим
дјелима открива Истину о том Царству, показује да је оно једна потпуно нова
стварност, мјесто љубави и вјечног живота који се нуди сваком људском бићу.
Христос такође открива да је сваки човјек позван и кадар да одговори на позив Божије
љубави својом љубављу и прихвати тај нови начин постојања у своје срце. Међутим
Господ у својим бесједама и дјелима све вријеме говори да је за прихватање Божијег
позива неопходан преображај нашег унутрашњег бића, потребно је да се направи корак
напријед и храбро суочи са истином о томе ко смо. Да признамо да смо слаби, крхки,
лакоми, склони страстима, подложни гријеху. А то је први и најважнији корак на путу
покајања човјековог, на путу преумљења нашег тренутног начина постојања у један
нови живот.
Христос се све вријеме обраћа људима различитог социјалног сталежа, друштвеног
положаја, старосног доба, пола или етничке припадности, а оно што је заједничко
свима њима је да су то били људи или жене, оптерећени неким проблемом, мучени
неком болешћу, неком страшћу, неким болом. И све њих – слабе или снажне, убоге или
горде, болесне или здраве, али све у бити грјешне, Господ Исус позива себи и нуди им
да Он преузме на себе тешки терет гријехова који носе.
Прихватити Христову руку помирења и помоћи значи повјеровати у Њега, повјеровати
да је Он Син Божији који је у свијет дошао да гријешнике спасе, повјеровати да се кроз
Њега пројавила воља Оца небеског који се брине за сваког од нас.
Вјера је, дакле, наш лични пут ка Богу. Пут вјере мора да буде искрен, аутентичан и
испуњен љубављу. Јер љубав јесте основно и главно мјерило које показује да ли је
наша вјера права или је само празни прапоњак који звечи. …И ако имам сву вјеру да и горе премјештам а љубави немам, ништа сам. (1. Кор 13,2) – каже Свети апостол Павле
у својој чувеној Химни љубави.
Дакле смисао и крајњи циљ наше вјере јесте стицање љубави, тог тајанственог стања
које свако људско биће али цијели свијет преображава и чини истинским домом
Божијим. Онолико колико волимо, толико смо ближи Богу.
У данашњем одломку из Светог Јеванђеља смо чули Христов позив на апсолутну
љубав, на љубав која превазилази све границе овог нашег створеног начина постојања.
Он нас позива да не љубимо само оне који нас љубе, да не чинимо добро само онима
који нама чине добро, да не дајемо у зајам само онима од којих се надамо да ћемо
добити назад, него да „љубимо непријатеље своје, да чинимо добро и дајемо у зајам не
надајући се ничему“. (Лк 6,35)
Необично, нереално и немогуће звучи за многе ова Христова заповјест. А управо једна
од главних и основних истина наше вјере је да се у свијету, оваком какав је, у историји
десило нешто што је за људски ум непојмљиво, несхватљиво и немогуће: појавио се
Бог, открио се Онај који је све створио, прихватајући на себе наш начин постојања. И
то све са циљем да се ми, свако од нас, уподоби Њему, који јесте Љубав неограничена,
непрестана, неусловљена, неизмјерна. Љубите „и плата ће вам бити велика, и бићете
синови Свевишњега“. (Лк 6,35) То је циљ нашег постојања, због тога нам је дарован
велики и непроцјењиви дар живота.
Драга браћо и сестре, боримо се непрестано и свакодневно за љубав, чувајмо, његујмо
љубав према ближњем али и према сваком човјеку, сваком створењу, према природи
којом смо окружени.
Једино тако јачамо нашу вјеру у Богочовјека Христа и изнова добијамо шансу да
примимо у себе исцјељујућу и преображавајућу благодат Духа Светог.
Христос нас зове себи, зове нас да се причестимо Њиме, да благодаћу уђемо у
заједницу Оца, Сина и Светога Духа. Света Литургија јесте израз воље Божије да
сабере сва чеда своја, као што кокош скупља пилиће своје под крила. (Мт 23, 37)
Зато приђимо Христу, чиста срца, са вјером у љубављу.
Амин.