По благослову Њихових Високопреосвештенстава Митрополита Григорија и Митрополита Теодосија, од 25. до 28. септембра 2026. године, готово педесет поклоника из Минхена боравило је на Косову и Метохији. Групу су првенствено чинили чланови Мешовитог хора „Свети Јован Владимир“ из Минхена, под диригентском палицом Јелене Стојковић, и чланови Православне омладинске заједнице (ПОЗ), а поклонике су предводили јереј др Драгиша Јеркић и протојереј Филип Милуновић.

Наше прво одредиште био је манастир Грачаница. Поклоњење овој великој светињи било је најлепши могући почетак путовања и увод у дане испуњене молитвом, сусретима и снажним утисцима.

Из Грачанице смо наставили према Ораховцу, где смо били смештени током читавог нашег боравка. И управо је Ораховац, можда више од свега другог, обележио ово путовање. Већ прве вечери наши свештеници служили су вечерње богослужење и Акатист, након чега је хор „Свети Јован Владимир“ одржао концерт за мештане.
Тешко је речима пренети топлину тих сусрета. Дошли смо као поклоници и гости, а врло брзо смо осетили да смо међу својима. Заједничка молитва, песма, разговори и време проведено са нашим народом учинили су да Ораховац за нас не буде само место у којем смо преноћили, већ наш дом током ових неколико дана.

Суботу смо провели у царском Призрену, обилазећи манастир Светих Архангела, Саборни храм Светог Георгија, Богородицу Љевишку и Призренску богословију Светих Кирила и Методија. Посебну радост представљао је концерт нашег хора у Богословији, одржан по благослову наших Митрополита и Светог Архијерејског Синода. Након концерта уследио је срдачан пријем и дружење у Богословији са професорима и ђацима.

Врхунац нашег поклоничког путовања била је недеља, празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, у манастиру Високи Дечани. Светом Литургијом началствовао је игуман манастира, архимандрит Сава, уз саслужење наших свештеника из Минхена и још неколико саслужитеља. Након Литургије, наш хор је под сводовима дечанске светиње отпевао неколико духовних песама. Био је то један од оних тренутака у којима речи нису довољне и који се једноставно носе у срцу.

Из Дечана смо наставили према Пећкој Патријаршији, а потом и манастиру Девич, да бисмо се увече поново вратили нашим домаћинима у Ораховац.

У понедељак је дошло време за повратак у Минхен.

Ипак, са Косова и Метохије нисмо понели само успомене на величанствене светиње. Понели смо људе. Њихова лица, речи, гостопримство, веру и љубав.
Посебно носимо наш Ораховац и људе са којима смо тих дана делили молитву и трпезу, песму и разговор, радост и емоције које је тешко описати. Растали смо се са осећањем да се заправо нисмо опростили.
Желимо да ово путовање буде један нови почетак. Да познанства која су настала прерасту у пријатељства, да се чешће сусрећемо и посећујемо, да наша деца и омладина упознају једни друге и да једни друге увек носимо у молитвама.
Јер Косово и Метохија нису само наше светиње и наша историја. Косово и Метохија су и наши људи који тамо данас живе, моле се, подижу своју децу и остају. А један од најлепших начина да им покажемо да нису сами јесте управо то – да им долазимо.

Благодарни смо Богу за сваки тренутак овог путовања, за сваког човека кога смо срели и за све што смо заједно доживели. У Минхен смо се вратили са благословом косовско-метохијских светиња и са делом Косова и Метохије у срцу, уз наду да ово није био крај једног путовања, него, ако Бог да, почетак једног трајног заједништва.

протојереј Филип Милуновић