Беседа оца Драгише Јеркића на Духове

10. јуна 2025

Свако од нас вјерујућих је у једном тренутку живота поставио себи питање (а ако није, свакако би требао): Шта је најважније што нам вјера даје? Шта је то што нам је, како Апостол Павле рече, ”…основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.” (Јев 11,1)?
Одговора на ово питање има више и они су плод нашег личног искуства и односа према свијету, животу, својим ближњим, према Богу.
Неко ће с правом рећи да му вјера даје сигурност. Веома је битно да у немирна, нестабилна времена откријемо нешто што нам нуди осјећај сигурности. Нешто што у олујном мору дешавања на која не можемо да утичемо као сидро држи нашу лађу везану за тло, нешто што нам даје темељ. 
Други ће у вјери пронаћи снагу која помјера горе. Истинито учење које може тако да нас надахне и окрјепи вољу да се поново осјетимо живим и способним да доносимо важне животне одлуке, мијењамо ствари, навике. Мијењамо нешто што нам је до тада изгледало велико и непромјењиво као
планина.
Трећи ће у вјери открити храброст да напокон усправе главу и да се супроставе тлачењу, неправди, тиранији.
Поред ових и многих других дарова које стичемо кроз вјеру, један се посебно истиче – а то је утјеха. Утјеха коју даје вјера није само осјећање него стање бића. Она проистиче из познања истине да ће упркос свим поразима, падовима, немирима, упркос болу који нас разара, понижењу кроз које пролазимо, на крају ипак бити све добро. Утјеха је израз помирења са нама самима, са ближњима, са свијетом, са Богом. Утјеха значи да смо пронашли вјеру у Бога а кроз Њега у људе и у себе. Утјеха
проистиче из искуства сусрета са Оним који нам саопштава благу и радосну вијест да ће тама ноћи устукнути пред свјетолшћу незалазног дана. Да ће изгубљени пронаћи свој пут, да ће страх који нас паралише нестати, да ће завист, ускогрудост, лицјемјерје, мржња којим мучимо једни друге и сами себе бити преображени милосрђем, саосјећањем, љубављу. Утјеха је предокус Царства слободе и мира.
Свето писмо свједочи о мноштву сусрета људи различитог пола, образовања, социјалног статуса, узраста са Исусом Христом после кога у њиховом животу ништа више неће бити као што је било. Ријеч, дјело и присуство Господње обасјава њихова срца вјером и надом дарујући им утјеху. Централна Христова проповјед – Бесједа на гори – је једна величанствена објава утјехе. Сиромашне духом и оне који плачу, гладне и жедне правде, милостиве, чисте срцем, миротворце, прогнане правде ради, осрамоћене и прогоњене, све њих Христос тјеши говорећи им да су блажени и обећавајући да ће Бога видјети, да је њихово Царство небеско и велика плата на Небесима. (Мт 5,3-12)
По Васкрсењу Христос се на тајанстевно тих и дубоко личан начин јавља женама Мироносицама, својим ученицима, својој мајци. Јавља се онима који су га највише вољели. Тим изгубљеним, преплашеним и пониженим људима Он доноси утјеху и враћа им мир, радост и наду. 
Иако су сигурно помислили да ће Господ бити међу њима до краја њихових дана, Он им саопштава вијест да се враћа дому Оца свога али да их не оставаља саме него да ће им његов Отац послати Утјешитеља. ”А Утјешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох”. (Јн 14, 26).
И заиста, десет дана по Вазнесењу Господњем у Јерусалиму се догађа чудесан догађај силаска Духа Светог на апостоле. Из описа из Дјела апостолских, који смо данас прочитали, сазнајемо да се Дух јавља у облику огњених језика, да се чуо снажан хук, да су апостоли, незнани становници
неугледне Галилеје, почели да причају и проповједају на више језика тада познатог свијета. Присуство силе Божије, силе Духа Светог је било снажно и очигледно. 
Тог дана се у Јерусалиму дешава откровење трећег лица Свете Тројице. Догађа се оно што је Исус Христос најављивао својим ученицима – обнавља се савез Бога и човјека, настаје заједница светих у Духу Светом, рађа се Црква.
 И ова тајанствена заједница наставља да живи, да се развија и расте кроз вијекове. Дух Свети чисти, обнавља и освећује сваку твар, сваку личност чинећи је кадром за однос са Христом а кроз Њега и са Оцем небеским. Свети Василије Велики богонадахнуто пише у свом чувеном спису ”О Духу Светом”:
„Као што сунчев зрак осветљава све што га додирне, тако и они који су освећени Духом постају духовни; Он их просвећује, и даје им виђење скривених ствари.“
(„О Духу Светом“, гл. 9)
Браћо и сестре, исувише често имамо осјећај да као нијеми посматрачи стојимо и гледамо како живот пролази поред нас. Да се сати, дани, недјеље, мјесеци, године ређају једна за другом а да то не успијемо да испратимо. Као да смисао нашег постојања остаје скривен, затрпан у гомили беспотребних и бесмислених ријечи и информација.

Насушно нам је потребан тај сунчев зрак Духа Светог да нас освјетли, да нас освети, просвети и да нам да виђење скривених ствари.

Јер жедни смо браћо и сестре истине, правде, милости, љубави, мира. Жељни смо додира, благонаклоног, искреног осмјеха, пријатељског загрљаја. Душе наше чезну за истинском утјехом.
Грчка ријеч παρακλητός – Утјешитељ, која се користи у Светом писму има више значења: Онај који је позван да буде уз некога, Заступник, Бранилац, Тјешитељ, Помоћник.
Све је то Дух Свети. Онај који позива, сабира и тјеши. Њему се обраћамо у љубави и нади пред сваки рад, посао, пред почетак сваке Свете литургије ријечима: 
„Царе Небески Утјешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш. Ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас сваке нечистоте и спаси благи душе наше.“
Амин.

ОСТАЛЕ ВЕСТИ